Zašto je DS propala stranka? Zato jer njeni pohlepni lideri podržani od strane zapada, nisi bili sposobni da vode stranku akamoli da vode državu. Ostaci ove stranke to dokazuju. Kraj priče.

Kod nas je politička borba ništa drugo do takmičenje u popularnosti. Osim ljudi koji ih pišu, niko drugi iz bilo koje stranke pojma nema šta piše u političkom programu bilo koje od njih, a o glasačima da i ne govorim. Nama Srbima je vazda bilo bitnije kako neko priča nego kako neko radi. Glasa se za poznate face, naročito kada osvoje vlast.

Da bi se govorilo o kraju DS ili bilo koje druge stranke treba se setiti kako je počelo višestranačje tih devedesetih.

Prvo, pre višestranačja je bilo jednostranačje i neka vrsta partijske uprave koja je išla i do granica velike strogosti pa i dalje, da ne upotrebljavam jače izraze.

I odjedanput višestranačje.

Ljudi su mislili da je normalno da svako bude u stranci po izboru, među istomišljenicima i da se zalaže za neke principe najčešće novootkrivene principe o podeli vlasti na sudsku izvršnu itd. što je publiku teralo u oduševljenje i zanos. Bilo je i drugih primera da se može reći nešto pozitivno i o nacionalnosti i nacionalsitima pa su i takvi padali u nesvest od sreće.

Ljudi su na ulici pitali jedni druge " A u koju ćeš ti stranku", i svi su odgovarali značajno, ja ću u zelene ili pokret obnove kraljevstva. Sećžam se kad je pokojni Cune rekao na TV " Ja ću u demokratsku, najviše mi se sviđa taj naziv".

A onda se ispostavilo da to nije to. I ljudi su se razišli.
To je sve.

Lepo je autor objasnio da sa Mićunom, Šunatovcem, izanđalom Čomićkom, tatinim sinom Balšoneom i sličnim likovima, DS nema nikakvu budućnost. Međutim, suštinski problem DS je što se Lutovac ponaša kao engleska kraljica, i protiv dotičnih ne čini apsolutno ništa, tako da se stiče utisak da ta ekipa, a ne on vode DS. To se onda reflektovalo i na međustranačke odnose, gde je družina potpomognuta režimskim medijima uspela u svojoj nameri da se otvori front prema Dverima, koji su im očito veći problem nego režim, a sve to doprinosi negativnoj slici cele opozicije i dodatnom sluđivanju birača. No, ako DS nema snage da se sa takvima razračuna, ko sam ja da se bunim, uglavnom, meni DS nakon nestanka neće previše nedostajati.

Problem demokratske stranke je daleko dublji i radikalniji. Nije toliko sama stranka u pitanju koliko credo na kome ona postoji kao i principi koje javno deklariše. Naime, sama demokratija je u problemu. Pa, onda, tako i sve partije koje plivaju na njenim talasima. demokratija je kao princip posustala, zapravo, postala je nejaka pa i problematična. prevazišle su je savremene tehnologije. izgubila je funkciju prenosnika i transmitera onoga što se zbiva u jezgru društva, nauke i tehologija. zapravo, samo građanstvo a pogotovo taj legendarni "srednji sloj" izgubio je društvenu važnost i neophodnost. Pukla je zora novih znanja, otuda i htenja. Demokratija je postala preuska za takva nadanja i ostvarenja. Eto, otuda su i stranke sa demokratskim predzankom postale "odjednom" zastarele, dakle, prevaziđene....

Ono što niko od političara tzv. "prave opozicije" ne shvata je činjenica da se ovog momenta nekim čudom desi da nestane Vučić i SNS niko od nas glasača "prave opozicije" ne bi glasao ni za jednu stranku koja sad čitni tu "pravu opoziciju". Što pre shvate da glasamo za njih iz očaja to bolje za njih.